Srce industrijske Evrope se još oporavljalo od ratnih strahota; rane je tek je trebalo lečiti; puno hrabrosti i diplomatskog umeća iziskivala je tadašnja borba protiv skepse s kojom je dočekana deklaracija Robera Šumana. Francuski ministar spoljnih poslova pozvao je 9. maja 1950. na ujedinjenje zemlje koje su se, bezmalo, uništile tokom Drugog svetskog rata.
Godinu dana kasnije, njegova ideja je prerasla u Evropsku zajednicu za ugalj i čelik. Prvi korak samo je naizgled bio skroman, jer je udruživanjem industrija uglja i čelika Francuske, Italije, Nemačke i zemalja Beneluksa, njihovim stavljanjem pod kišobran nadnacionalnih institucija, faktički uspostavljena kontrola nad vojnom industrijom.
Bio je to začetak nove Evrope i Stari kontinent posle toga više nikada nije bio isti. Usledili su Rimski ugovori iz 1957. kojima je su otvorene perspektive evropskih integracija. Građena je infrastruktura koja prelazi državne granice, usaglašenim standardima pravljeno je veće i produktivnije tržište, a države su mogle da grade carinsku uniju bez ozbiljnijih ekonomskih gubitaka. Mastrihtski dokument je 1992. zajednicu pretvorio u uniju, što je značilo da se iz klasičnog trgovačkog sistema iskoračilo ka ekonomskom i političkom partnerstvu.
Sumnjičavost s kojom je posleratna Evropa dočekala Šumanovu deklaraciju, verovatno je uticala na rumunskog premijara Kalina Popeskua Taričeanua da stvaranje zone slobodne trgovine u jugoistočnoj Evropi (CEFTA) skromno proglasi najznačajnijim regionalnim trgovinskim sporazumom u poslednjih 14 godina. Objektivno gledano, reč je o najznačajnijem ekonomskom dogovoru u istoriji regiona, i bez velikog ustručavanja se može reći da posle Bukureštanskog ugovora Balkan više nikada neće biti isti.
Postoje najmanje dva razloga za takav zaključak. Najpre, Pakt za stabilnost u jugoistočnoj Evropi već je pogurao ekonomsku saradnju regiona. Međudržavni sporazumi o slobodnoj trgovini prekomponovali su međunarodnu razmenu i izmenili spoljnotrgovinske prioritete država jugoistočne Evrope. Za samo četiri godine (od 2001. do 2005.) međusobna razmena je povećana za 33 odsto. Istovremeno je jačala trgovina sa EU (rast od 53 odsto), tržište “dvadesetpetorice” postajalo je najvažnije, a usporavala se trgovina sa ostatkom sveta (rast od 21 procenta).
Šta se promenilo usvajanjem Bukureštanskog ugovora, odnosno šta donosi činjenica da ćemo na poleđini proizvoda uskoro moći da pročitamo “made in CEFTA”? Jedan od najcenjenijih srpskih ekonomista Stojan Stamenković, smatra da su promene suštinske i dalekosežne. Tržište CEFTA postaje unutrašnje tržište sa 30 miliona potrošača i unutar zone više neće biti nacionalnih granica i visokih carina za robu članica.
Srbija će biti primorana da podigne ukupnu konkurentnost svoje privrede ili će biti poražena. Priče o nekakvim izvoznim sektorima i potrebi državne brige postaće bespredmetne. Koristan primer neće biti neslavna epizoda sa “jugo amerikom”, već rumunska “Dačija” koja ne samo da nam je u prvom polugodištu prodala 2.593 svojih “logana”, već ih izvozi širom Evrope
Drugi razlog je politički. Ideja ujedinjene Evrope neprestano je osvežavana željom da se užasi rata nikada ne ponove. Potvrdilo se – integracija blagotvorno utiče na ekonomsku i političku stabilnost. Tim putem će, sarađujući i pomerajući u stranu nasleđene traume, morati da koračaju i zemlje Balkana. Mentor koji je uložio veliki napor da ih dovede za sto u Bukureštu, revnosno će paziti da ne podlegnu neprimerenim iskušenjima.
Izvor: "Dnevnik" |
